Putopisi: Odmor na Tari u vreme virusa Korona

Smeštaj na Tari

Ono što moram da otkrijem na samom početku jeste da nisam bila smeštena na samoj Tari, već na Zlatiboru. Ukoliko želite da pronađete smeštaj na bilo kom delu Tare, mislim da je potrebno da isti rezervišete bar dva meseca unapred. Navala turista ove sezone zbog novonastale situacije dovela je do toga da u trenutku kada sam ja tražila smeštaj, što je 25 dana pred polazak, raspoloživih brvnara nije bilo ni u jednom delu Nacionalnog parka. Međutim, to me nije omelo da posetim ovu lepoticu. Od Zlatibora ćete za sat vremena lagane vožnje stići do Tare i avantura u Srbiji može da počne. 

Crveni potok

Ono što je mana smeštaja na nekom udaljenijem mestu jeste to što nećete uspeti da vidite sve što želite. Moja preporuka je da se približite Tari što više možete. Nakon otprilike sat vremena puta u kome smo uživali u zelenilu i pogledu na Pančićevu Omoriku negde u daljini, stigli smo i do Mitrovca. Ovo je verovatno najpoznatiji deo Tare, pa ćete se vrlo lako snaći ukoliko se odlučite da dođete ovde. A trebalo bi. Pogled sa vidikovca Banjska Stena se ne sme propustiti, ali, stići ćemo i do toga.

Nakon što smo se parkirali na jednom prostranom parkingu, uputili smo se prema rezervatu Crveni potok. Tara je 1981. godine proglašena Nacionalnim parkom i ne čudi što se od prvog trenutka kada joj se približite zaljubite u nju. Prirodni rezervat Crveni potok je obrastao mešovitom šumom jele, smrče, jove i Pančićeve omorike. Ono što je značajno jeste da na ovom području nikada nije bilo velike eksploatacije šume, pa je rezervat očuvan i ulazimo u pravu prašumu. Hodamo samo nekoliko metara i već ulazimo u mrak, iako smo stigli u 11h. Krošnje su ogromne, a stabla tolika da mi se čini da sam mrvica na putu pored njih. Ili tačnije mrvica među blatom i korenjem, pošto na svakom koraku preskačemo barice i korenje dogačko sam Bog zna koliko. Sve deluje impresivno i, ukoliko dođete, imaćete utisak da ste sami u sred šume, iako je zapravo ulaz na samo nekoliko desetina metara iza.

U ovom rezervatu nalazi se i lokalitet zvan Tepih livada. Očaraće vas na prvi pogled. Tresetište je, prema nekim podacima, počelo da se akumulira u postglacijalnom periodu, završetkom Ledenog doba. Staro je više hiljada godina i danas, kao i nekada, raste samo oko 1mm godišnje, što ga čini pravim tepihom sačinjenim od nekoliko vrsta mahovine.

Vidikovac Banjska Stena

Nakon što smo završili sa razgledanjem, vratili smo se u auto i navigacija nam je pokazala da do vidikovca Banjska stena ima samo 6km. Međutim, nismo znali da je 4km tog prilaza šumski put u pravom smislu te reči. Blato, rupe i po koje drvce na putu. Ono što je meni u svemu tome bilo lepo jeste što ipak nije sve komercijalizovano i što je šuma ostala šuma. Dopalo mi se što taj put nije asfaltiran, iako je naš auto mučno prelazio prepreke u prvoj brzini. Nakon 15 minuta lagane vožnje i uživanja i prirodi koja se prostire sa svih strana, stižemo i do parkinga odakle se za vidikovac ide peške. Naravno, za prave avanturiste, pešačenje kreće na samom početku šumskog puta, pa ukoliko želite da sve prepešačite, put će biti dugačak ukupno oko 5km koliko me sećanje služi. Da smo imali više vremena, svakako bismo ostavili auto na Mitrovcu kod Crvenog Potoka i nastavili pešaka. Međutim, uživanje je bilo i iz auta posmatrati prirodu. Nakon pešačenja od 15 minuta, stižemo na mesto koje smo želeli. Pogled koji se pruža sa Banjske stene je nemoguće dočarati ni rečina, a ni fotografijama. Zahvalni na svakoj nijansi plave i zelene koju smo videli, zadovoljno se spuštamo nazad.

Zaovinsko jezero

Ukoliko imate samo jedan dan za obilazak Tare, a taj dan je još i sunčan, ne propustite da vidite Zaovinsko jezero. Nakon gulaša koji podseća na detinjstvo, u restoranu kod Crvenog potoka, vratili smo se u kola i vrlo brzo se pred nama prikazalo plavetnilo u pravom smislu te reči. Skeptično, nikada nisam bila zaljubljenik u jezera, naivno misleći da ni po čemu ne mogu da pariraju moru. Međutim, ono što sam videla ovde bilo je fascinantno. Sve vreme sam mislila da sedim na steni primorja. Zaovinsko jezero nastalo je u periodu između 1975. i 1983. godine, kada je tok Belog Rzava pregrađen branama kod vrha Kuk. Fascinirala me je činjenica da je dobina jezera 110m.



Takođe, na Zaovinama je zabeleženo oko 50% flore cele planine Tare i oko 15% flore Srbije. Iako mi se učinilo da ima dosta divljih plaža, pročitala sam da je kupanje ipak najsigurnije na plaži napravljenoj kod brane. Prošetali smo okolinom i zaista uživali u mirisu drveća i vode, u vetru i suncu. U okolini ima dosta brvnara i za trenutak sam pozavidela svima koji su uspeli da ih rezervišu. Ipak, nadam se da ću više sreće imati sledeće godine.

Napunjenih baterija vratili smo se put Zlatibora da priberemo utiske i pripremimo se za sutrašnju avanturu zvanu prirodni rezervat Uvac, o kojoj možete čitati OVDE.